У ПОТРАЗИ ЗА „ИЗГУБЉЕНИМ“ ИДЕНТИТЕТОМ АТАНАСИЈА ДИМИТРИЈЕВИЋА СЕКЕРЕША

  • Radoslav Lj. Eraković Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu
Кључне речи: Атанасије Димитријевић Секереш, Доситеј Обрадовић, Марија Терезија, просветитељство, српска књижевност 18. века, цензура, идентитет

Сажетак

Атанасије Димитријевић Секереш (1738-1794) био је један од најученијих Срба у другој половини 18. века. Међутим, веома је тешко издвојити личност која је међу нашим грађанством и свештенством у ондашњој Аустрији била омраженија од бечког цензора српских књига и Доситејевог дугогодишњег пријатеља. Иако је управо познанство са Доситејем Обрадовићем (1739/1740-1811) један од кључних разлога због којег његово име данас није препуштено потпуном забораву, славни српски просветитељ није био одговоран за то што је Атанасије Димитријевић Секереш готово двадесет година био persona non grata међу својим сународницима. Потрага за одговором на питање како је име даровитог полиглоте крхког здравља постало крајем 18. века синоним за неопростиво издајство, готово равно оном које је (наводно) починио Вук Бранковић, представља проблемску основу нашег истраживачког подухвата.

Преузимања

Нема података

Референце

ПРИЛОГ: Страница из цензорског извештаја Атанасија Димитријевића Секереша о Житију Петра Великаго Захарија Орфелина (Observationes Censoriae in Libros duos Vita et gloriosa facta Petri Magni Imperatoris Russiae). На основу белешке на десној маргини насловне странице (извештај је написан на латинском језику и има укупно 18 листова), можемо закључити да је цензор послао Илирској дворској депутацији своје (негативно) мишљење о Житију Петра Великог 10. априла 1775. године. Недовољно проучени документ од изузетног књижевноисторијског значаја, данас се чува у Архиву Војводине (Кутија 137. Инв. бр. 902. Фасцикла 15Б, број 246).
Објављено
25. 04. 2018.
Bрој часописа
Секција
Српска књижевност