РЕФЛЕКСИЈЕ КОМУНИКАЦИОНИХ КОМПЕТЕНЦИЈА КАО ОСНОВЕ ЗА ИЗГРАЂИВАЊЕ СОЦИЈАЛНЕ КОМПЕТЕНЦИЈЕ УЧЕНИКА

Главни садржај чланка

Мирсада С. Зукорлић

Сажетак

У раду су представљени резултати теоријске анализе међусобне условљености нивоа развијености комуникационих компетенција и социјалне компетенције ученика. Од школе  се очекује да свој начин рада са ученицима прилагоди новим потребама, како би се из низа индивидуалних и социјалних способности (потенцијали) развили поједини сегменти као капацитет за социјалну успешност, односно као социјална компетентност. Један такав сегмент је комуникацијска компетентност. У том смислу, указаћемо на то да развијеност комуникационих компетенција ученика чини основу за развој способности које су повезане са њима и које се на њих надовезују: социјалне, радне, професионалне, акционе, креативне, интелектуалне... Развијеност социјалне компетенције ученика увек подразумева да он има изграђене (усавршене) комуникационе компетенције, јер без њих не би могао да се афирмише у социјалном окружењу. Рад има за циљ да се идентификују и на увид пруже одређенe димензије  комуникационих компетенција (садржајна, ниво интеракције и емоционална) и како оне утичу  на социјалну (интерперсонална) компетенцију ученика. У прилог томе, дајемо и препоруке за повећање ефикасности рада школе у циљу унапређивања социјалних компетенција ученика.

Downloads

Download data is not yet available.

Metrics

Metrics Loading ...

Детаљи чланка

Како цитирати
Зукорлић, М. С. . (2022). РЕФЛЕКСИЈЕ КОМУНИКАЦИОНИХ КОМПЕТЕНЦИЈА КАО ОСНОВЕ ЗА ИЗГРАЂИВАЊЕ СОЦИЈАЛНЕ КОМПЕТЕНЦИЈЕ УЧЕНИКА. Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, 47(2), 91–102. https://doi.org/10.19090/gff.2022.2.91-102
Bрој часописа
Секција
Педагогија

Референце

Brаtаnić, М. (1990). Мikrоpеdаgоgiја – intеrаkciјskо-kоmunikаciјski аspеkt оdgоја. Zаgrеb: Škоlskа knjigа.

Brdar, I. (1993). Što je socijalna kompetencija? Godišnjak Zavoda za psihologiju (13–22), Sveučilište u Rijeci.

Goleman, D. (2002). Emocionalna inteligencija, Beograd:Geopoetika.

Goleman,D. (2014). Socijalna inteligencija, Beograd:Geopoetika.

Gojkov, G. i Stojanović, A. (2015). Didaktičke kompetencije i evropski kvalifikacioni okvir, Beograd:Srpska akademija obrazovanja.

Dmitrović, P. (2004). Usavršavanje nastavnika u uslovima savremenih promena. Кnjiga prva, Pedagoški fakultet u Bijeljini.

Jovanović, B. (2003). Pedagoško komuniciranje, Komunikacija i mediji, (266-279). Učiteljski fakultet u Jagodini, Institut za pedagoška istraživanja u Beogradu.

Knеžеvić-Flоrić, O. (2005). Pеdаgоgiја rаzvоја. Novi Sad: Filоzоfski fаkultеt.

Knežević-Florić, O. (2006). Pretpostavke teorije komunikativne akcije kao moguća osnova pedagoške komunikacije. Razvijanje komunikacionih kompetencija nastavnika i učenika. Jagodina – Kragujevac: Pedagoški fakultet, Filološko-umetnički fakultet.

Kulić, R., Dеspоtоvić, М. (2004). Uvоd u аndrаgоgiјu. Bеоgrаd: Svеt knjigе.

Knežević-Florić, O. (2006). Interaktivna pedagogija. Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine.

Maričić, S. (2017) Samovrednovanje i kvalitet pedagoškog rada škole, Inovacije u nastavi, XXX, 2017/1 str. 12–24, Beograd:Učiteljski fakultet.

Parks, R.M (1994). Communication Competence and Interpersonal Control u: Knapp, M.L., Miller, G. R.(ed): Handbook of Interpersonal Communication, London, New Delhi: Sage Publications, 589-621.

Reardon, K. K.(1998). Interpersonalna komunikacija, Zagreb:Alinea.

Richards, Jac&Rodgers, Theodore S. (2001). Approaches and Methods in Language Teaching, Cambridge, Cambridge Univesitz Press.

Rodžers, К. (1985). Кako postati ličnost. Beograd:Nolit.

Pedagoška enciklopedija I i II (1989). Beograd:Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Sergejev, I. S. (2004). Osnovy pedagogičeskoј dejatel’nostiy.Minsk.

Suzić, N.(2003). Efikasna pedagoška komunikacija, Nastava i vaspitanje, 2-3, (254-273) Beograd: Pedagoško društvo Srbije.

Suzić, N. (2005). Pedagogija za 21. Vijek, Banja luka:TT- centar.

Spasenović,V. (2004). Prosocijalno ponašanje i školsko postignuće učenika, UDK 37.06:159.953.5, (131-150 ), Beograd: Institut za pedagoška istraživanja.

Spitzberg, B.H. and Cupach. W.R. (1989). Handbook of Interpersonal Competence

Research, Recent Research in Psychology, Springer-Verlag, Publisher.

Terwel, J. et al. (2001):Cooperative learning processes of students: a longitudinal multilevel perspective, British Journal of Educational Psychology, Vol.71, (619–645), University of London.

Šimić-Šašić, S. (2011). Interakcija nastavnik–učenik: Teorije i mjerenje. Psihologijske teme. 20 (2), 233–260, Odjel za izobrazbu učitelja i odgojitelja Sveučilišta u Zadru.

Wilkinson, C.L. (2001). Socijalna inteligencija i razvoj komunikacione kompetentnosti. Psihologija u svet, Vol. VI, 1, (45-60), Beograd: Kiz Art Press.

Wine, J. D. & Smye, M. D. (1981). Social Competence. London: The Guilford Press.

Zlatić, L., Bjekić, D. (2007). Istorijski osvrt na teorijske i praktične okvire razvoja komunikacione kompetentnosti nastavnika. Zbornik radova: Obrazovanje i usavršavanje nastavnika – istorijski aspekt, (117-134), Užice: Učiteljski fakultet.

Zukorlić, M. (2012). Unapređivanje komunikacije u školi, Beograd: Učiteljski fakultet

Zukorlić, M. (2016). Pedagoška komunikacija u funkciji razvoja socijalne kompetencije učenika. Inovacije u nastavi. 29 (1),( 92–104), Beograd: Učiteljski fakultet

Zukorlić, M. (2017). Razvijanje socijalne kompetencije učenika u školi. Beograd: Učiteljski fakultet