ТОПОС БОЖЈЕ МИЛОСТИ У СРПСКИМ ПОВЕЉАМА 14. ВЕКА

Сажетак

У аренгама повеља српских владара, још од тзв. Оснивачке хиландарске повеље Симеона Немање (1198), топос Божје милости јавља се у функцији владарске пропаганде, као објашњење легитимитета власти и израз владарске самосталности. Међутим, у повељама 14. века Божјом милошћу се не објашњава само извор власти, већ се употребом овог топоса „маркирају” сви важнији догађаји из живота владара–издавача повеље, и при том се истиче потреба да се Богу узврати на указаној милости одговарајућим уздарјем. У раду се, на одабраним примерима, показује развој топоса Божје милости и трага за утицајима који су могли довести до „премештања” овог топоса из аренге у експозицију, односно, са строго идеолошког плана на структурални план текста.