ŽIVOTINJSKI ZVUCI KAO UVODNI GLAGOLI U PREVODIMA SA ENGLESKOG NA SRPSKI

Сажетак

Ovaj rad se bavi upotrebom uvodnih glagola koji se odnose na životinjske zvuke kao što su režati, lajati, kreketati, graktati, itd. Takvi glagoli se koriste u književnim tekstovima radi karakterizacije likova, tj. upotrebljavaju se da bi pisac efektnije istakao određene osobine datog lika. Stoga se može reći da je njihova uloga od izrazitog značaja i da se ona treba imati u vidu prilikom prevođenja književnih dela. Značaj ovog rada se, dakle, ogleda u korisnosti uvida u to koliko se u prevodima sa engleskog vodi računa o tačnosti i usaglašenosti uvodnih glagola ovoga tipa.

Krenuvši od hipoteze da se u većini slučajeva prevodioci opredeljuju za precizne ekvivalente da bi sačuvali karakterizaciju likova u ciljnom tekstu, sastavili smo elektronski korpus od tri romana Čarlsa Dikensa (Oliver Tvist, Velika očekivanja i David Koperfild), kako u originalu tako i u prevodu, da bismo stekli uvid u prevodilačka rešenja. Zatim smo sastavili spisak uvodnih glagola koji sadrže životinjske zvuke na engleskom i proverili koji od njih se javljaju u gorepomenutim romanima u originalu. Naredni korak je zahtevao obeležavanje i izdvajanje svih rečenica u kojima su pronađeni životinjski uvodni glagoli, što je obezbedilo uslove za narednu fazu rada: traženje prevoda datih rečenica i izdvajanje istih zarad detaljnije analize i poređenja sa njihovim originalom.

Sledeći korak podrazumevao je vršenje analize značenjskih komponenata prevedenih uvodnih glagola, i to u cilju dolaženja do tačnog broja prevodilačkih rešenja čije je značenje zadržalo životinjsku komponentu. Naravno, da bi se rešenje smatralo preciznim ekvivalentom, bilo je potrebno da, pored zadržavanja životinjske komponente, precizno prenese u ciljni jezik zvuk koji je autor zamislio. Poslednja faza analize predstavljala je određivanje prevodilačkih procedura koje su prevodioci upotrebili u slučajevima koje nismo tretirali kao precizne ekvivalente.

Engleski glagoli koje smo pronašli u ovim romanima su bellow, croak, growl, roar, i shriek, sve skupa upotrebljenih kao uvodni glagoli u 43 slučaja. Od toga, samo 16,3% činili su precizni ekvivalenti, dok je životinjska značenjska komponenta bila izuzeta u 83,7% slučajeva, što se primetno kosi sa uspostavljenom hipotezom. Naročito je interesantan i još jedan podatak izveden iz analize, a to je da je gotovo polovina glagola (48,9%) pogrešno prevedena. Zatim sledi upotreba sinonimije kao prevodilačke procedure, koja je prisutna u 25,6% slučajeva, transpozicija (13,9%, od kojih je pola kombinovano sa sinonimijom) i deskriptivna ekvivalencija (2,3%, tj. samo jedan slučaj). Nizak procenat slučajeva sinonimije i visok procenat pogrešnih prevoda takođe pokazuju da, pored životinjske komponente, zanemareno je i ophođenje i sveukupno psihofizičko stanje lika. Date brojke nas stoga dovode do zaključka da je uloga ove vrste uvodnih glagola potcenjena u prevodima i da se odsustvo određenih značenjskih komponenti negativno odražava na njihov učinak kao stilskog sredstva. Posledica tog negativnog uticaja je ublažavanje i ometanje karakterizacije književnih likova.